^Back To Top






Прилог о Библиотеци поводом

МЕЂУНАРОДНЕ СЕДМИЦЕ КЊИГЕ

"Ускрс је не само највећи хришћански празник, него, можда, и најстарији, и спомиње се још у II веку. Он је наставак Пасхе, највећег јеврејског празника. Постанак и циљ јеврејске пасхе није сасвим јасан; библијска традиција објашњава празник овако.

Оне ноћи које су се Јевреји спремали за бекство из Мисира послао је Господ анђела смрти да прође кроз Мисир и помори све првенце, и код људи и код стоке. Да не би страдали и јеврејски првенци, наредио је Господ Јеврејима да закољу јагње, пасху, и крвљу његовом намажу врата и довратнике, па ће анђео, кад види тај знак, оставити њихове домове на миру. Јевреји су празновали Пасху као успомену на дан изласка из Мисира; тај дан је, може се рећи, рођење јеврејског народа; у сваком случају, са тим даном улазе они у историју и почињу велику мисију коју им је одредио Господ са Синаја. Хришћани, и то они који су по рођењу били Јевреји, продужили су да празнују Пасху о првом пуном месецу после пролетње равнодневице; том приликом сећали су се они и страдања Исусових и, можда, прослављали Исусово васкрсење.

Што се тиче народног празника, и обичаја које је наш народ за њ везао, можемо рећи да тих обичаја нема врло много; у сваком случају, има их далеко мање неголи, на пример, о Божићу, или о Ђурђевдану. Разлог је тај што је Ускрс покретан празник и може доћи или још пре Благовести или чак после Ђурђевдана, тако да се за њ нису могли згодно везивати старински обичаји из пролетње сезоне. У том погледу много већа пажња била је обраћена Ђурђевдану. Кратак, али јасан и поуздан опис ускршњих обичаја има-мо код Вука. Он, у Рјечнику, каже ово:

„На Васкрсеније треба свако да узме навору: зато у Србији зађу пред Васкрсеније по селима намастирски ђаци с котарицама те дају навору за јаја. О Васкрсенију се туку шареним и црвеним јајима, тј. ударају врховима јаје о јаје, па коме се разбије, оно узме онај који је разбио. То чине код намастира и код цркве и непознати људи, али треба најприје да виде јаје један друтоме: јер неки пробију јаје одоздо те исциједе жујце и бјеланце, па налију воска да је тврђе. Други дан Васкрсенија (у понедјељник) ко не оде у цркву на јутрењу, онога (нпр. у Сријему и у Бачкој) хоће да полију водом или да га баце у воду; зато се каже онда: данас иду годишњаци у цркву (тј. они који иду само од године до године)".

Централно место има, разуме се, обичај бојадисања јаја, туцање јајима, поклањање и ритуално једење. Обичај бојадисања јаја познат је и другим хришћанским народима у Европи — очевидно је, дакле, врло стар. Какав је циљ тим ускршњим јајима, и какво им је порекло? Наш народ прича о томе различито. „Видећи како људи гоне Марију с малим дететом" — каже се у једној приповетки из Левча — „неке се жене сажале на њу, па да би омеле људе да је не стигну и не ухвате, оне брзо обоје јаја, метну их у крила, и стану износити пред гониоце и нудити их. Људи нису никад дотле видели таква јаја, због тога су застајали, разгледали и узимали их. Отуда је Бог благословио шарена јаја." Кад су хришћани, на Велики петак, тврдили да ће Христос васкрснути — каже друга једна прича, из Ђевђелије — Јевреји су рекли да ће то бити онда кад кокошке пронесу црвена јаја: и гле чуда, у недељу, кокошке су пронеле црвена јаја, и Христос је васкрсао, па се, за спомен тога, бојадишу јаја и до данашњег дана. У религији и митологији јаје има велики значај: нарочито се често спомиње у митовима о стварању света. У почетку свега, пре свију векова, био је хаос, библијско тоу вабоу; елементи су били нераздвојени, и у рату један с другим. Од хаоса формирало се исконско јаје, из њега се је родио Ерос, бог љубави и принцип љубави; из једне половине љуске створено је небо, из друге земља. Ово митско објашњење постанка света било је познато и Грцима и оријенталским народима; за то исконско јаје, знала је, може се рећи, свака развијенија митологија. Јаје је, дакле, извор живота. Његова мистична снага занимала је старе мислиоце, теологе и филозофе; чак и у популарној филозофији, како нам сведочи Плутарх, радо се расправљало питање да ли је старија кокош или јаје. Толико о јајету и митологији. — Због тога што је јаје извор живота, имало је оно велику улогу у култу мртвих. Мртви, као што се верује, продужавају, и с ону страну гроба, неку врсту егзистенције; они могу имати исте потребе и прохтеве које су имали и на овоме свету; мртви ће постојати дотле док им се те потребе буду задовољавале, док им се буде чинио култ, то јест, докле им се буде давало, њима, лично, на гробу, или символички, „за  њихову душу", јело и пиће. Лако је разумети да ће жртва у јајима бити нарочито драга мртвима, јер јаје садржи оно што је мртвима најпотребније — садржи живот. Отуда велики значај јајета у мртвачком култу. Најзад, ваља споменути да јаја, и код нас и код других народа, имају важну улогу и приликом сетве и у пролећним враџбинама око стоке: у првом случају закопава се јаје у бразду од орања, у другом случају разбија се о рог најстаријег овна. Могуће je да се у оба ова случаја очекује мистично изазивање или преношење плодности пољске и сточне — и онда би овај обичај долазио у област такозване аналогне магије; или је то жртва демонима, евентуално душама предака, од којих зависи пољска и сточна плодност. Разумљиво је да на овој страни треба тражити објашњења и за ускршња јаја. Сетва и враџбине око стоке дешавају се у пролеће — према томе, обичаји који су вршени уз ове послове могли су лако бити пренесени на Ускрс, који је такође пролећни празник. Ја држим да је код нас обичај жртвовања јаја пренесен на Ускрс из култа предака.

Зашто се јаја бојадишу црвеном бојом? Одмах можемо рећи да нас и црвена боја доводи на култ предака. Немачки научник Фридрих фон Дун написао је једну ваљану расправу „о црвеној боји и смрти"; у њој је показао да се црвена боја радо употребљава у мртвачком култу. Он је изнео многобројне примере за обичај да се гробови, изнутра и споља, бојадишу црвеном бојом, да се преко покојника меће црвен огртач, и тако даље. И то не треба да нас изненади. Црвена је боја крви, а крв је живот, или душа. Сетимо се само једног места из Библије, где је илустровано ово народно веровање. „Вјечни закон нека вам буде од кољена до кољена" — рекао је Господ Мојсију — „да не једете ... крви ... Јер је душа сваком телу крв његова, то му је душа." Из овога разлога крв се даје мртвима као жртва. Кад је Одисеј сишао у доњи свет да пита пророка Тирезију како ће ce вратити у завичај, он је заклао црну овцу, и крвљу појио душе мртваца: чим би се која душа напила крви, она би дошла до свести и могла говорити са Одисејем. Али крв је скуп сок, и зато се примитиван човек рано постарао да за њ нађе замену. Шта може заменити крв? Може заменити течност исте боје, на пример вино, и отуда обичај да се гроб прелива вином, место да се прелива крвљу, како је то чињено раније. Али се крв може заменити и црвеном бојом; отуда раширени обичај у преисторијској Европи да се људски костури, кад би били, после извесног времена, поново сахрањивани, мажу црвеном бојом. Црвена боја на јајима. дакле, символ је крви. Јаја је наш народ, зацело, бојадисао црвеном бојом још раније, у култу предака, па је после тај обичај пренео и на Ускрс. Да видимо сада остале обичаје. Вук каже да на Ускрс свако мора узети нафору. Тај пропис црквеног је порекла, и има објашњење у речима које је рекао Спаситељ када је, о, тајној вечери, разломио хлеб и разделио га ученицима: „Примите, једите, ово је тело моје". Али за извесну врсту причешћивања, у пролећној сезони, знао је наш народ још пре но што је примио хришћанство. И данас се понеки старински Србин, на Велики петак, или на сам дан Ускрса, причешћује глоговим листом или, још чешће, пупољком од леске. Занимљив је један случај који је, пре неколико година, забележен у "Дабро-босанском источнику". Некакав старац причешћивао се редовно од леске, и кад га је свештеник запитао како то ради, одговорио му је:

„Сушим (постим) уочи Ускрса, скинем капу, метанишем код лијеске и кажем све лијесци што сам сагријешио, ухвативши се за њу руком; потом кажем: опрости ми, лијеско, отргнем пуп с ње и изијем, те то ми је било причешће. На измаку године дођем тој лијесци и прегледам ју: ако се буде осушила, онда нијесам се право исповидио; ако ли није, онда сам се право исповидио ..."

Јасан је циљ оваквог причешћивања. Леска је свето дрво, које у себи има божанску снагу. У леску, на пример, не удара гром. Кад је Господ Бог — каже наша народна прича — хтео да казни непоштеног домаћина, будућег светог Луку, он га је претворио у вола на тај начин што га је ошинуо лесковом гранчицом. У другој причи лесковом шибљиком прави се пут кроз „гвоздену планину", која је иначе непроходна. Лесковим штапом могу се оживети удављеници, може се отерати и убити ђаво, може се начинити магичан круг, и испунити свака жеља. Преко ритуалног једења лесковог пупољка, очевидно, тежимо да на себе пренесемо лескину спасоносну снагу, да се на неки начин дивинизирамо. Обичај причешћивања лесковим пупољком морао је бити код незнабожачких Срба општи; утолико су Срби хришћани лакше прихватили друго причешће, које им је понудила црква и које је установио сам Спаситељ(...)

Оволико о најважнијим ускршњим обичајима. Они су, као што се могло видети, преостали из старе вере; али они нису многобројни, и Ускрс је, за разлику од осталих празника, сачувао свој црквени карактер. Црква је, поред жарког оптимизма, унела у овај празник и неколике лепе детаље из области Христовог и Богородичног култа. Нарочито још ваља нагласити заносну лепоту црквене поезије, која је у страсној недељи дошла до своје кулминационе тачке.

Књига, из које је преузет текст, Веселин Чајкановић „Студије из српске религије и фолклора 1925-1942“, може се наћи у нашој библиотеци.

На мрежи

We have 29 guests and no members online

Колико познајете Рудо?

Линкови


 

Сва права задржана. 2014. Народна библиотека "Просвјета" Рудо