^Back To Top






Прилог о Библиотеци поводом

МЕЂУНАРОДНЕ СЕДМИЦЕ КЊИГЕ

Промоција књиге Разлиставања, младе ауторке Јоване Остојић, одржана је 07. априла у малој сали Дома културе у Рудом. Као што је један од рецензената књиге проф. Драган Папоњак истакао, промоције књига су ријетке у данашње вријеме, те су право освјежење за малу средину. Овој констатацији ишао је у прилог и велики број заинтересованих суграђана, који су попунили мјеста у малој сали Дома културе.

Промоцију је отворио уредник проф. Предраг Остојића, који је уз поздравну ријеч напоменуо да је библиотека отворена  за сарадњу и помоћ за издавање прве књиге неафирмисаним младим  ауторима, истакнувши да је ово друга књига у низу издања књига-првенац, наше библиотеке. Прошле године је то била књига младе ауторке, средњошколке, Анђеле Ристовић.

О књизи су говорили, рецензенти, проф. Драган Папоњак и проф. Дарко Топаловић, као и сама ауторка Јована Остојић, а поезију су казивали чланови драмске секције ЦКПД „Просвјета“ Рудо: Михајло Крушкоња, Светлана Преловић, Ана Остојић.  Као што су оцијенили рецензенти, књига је истовремено интересантна и интригантна, што због свог концепта, жанровске неодређености, тематско-мотивског комплекса, аутопоетичких ставова изражених у неколиким пјесмама, али и у самој потреби за писањем биографија фиктивних аутора ове књиге, међу којима ауторка ставља и себе. Она, према ријечима ауторке, представља један демијуршки подухват стварања свијета и процеса рационализације свијести, који нас из митолошких оквира, преко историјског, доводи до интимног, индивидуалног, затвореног  свијета. Рудо је за ауторку вјечита инспирација, као што је и сама рекла, цитирајући Андрића, не могу ни са њим, а не могу ни без њега.

Књига Разлиставања се може наћи у нашој библиотеци.

У наставку прилажемо три пјесме из збирке:

 

Беса

Да ријечи у камен скаменим.
Од мојих ријечи 
Мост да подигнем
Камени. 
У његов зид да узидам себе
Да не јекнем
Да не истекнем
Ко бујица испод зида
Зид да не дирнем
Да остане
Између
Мртвог мог и
живог твог
Ријеч тешка као гвожђе
У води потопљено.
...


Кад зид постанем
Над ријеком.
Моја ријеч
Камен сиви
Узидани.
Нек ти буде беса-
Да не молиш за живот мој
Богове.

 

Жена се моли испред здјеле пепела         


"Боже, јесам ли ти икад ишта тражила. И кад су ми Радана и Стјепана одвеле оне шејтанове слуге. И кад ми воде однијеше кућу. И кад ми Вукоја осрамоти крв његова, па нам земљу узеше. Траг им се затро, дабогда. И кад ми ономад нађоше госпину траву за качаром, па ме замало не утопише. А мене ухватиле оне женске болести. Јесам ли ти шта тражила кад ми она потурица, мајку му његову, унереди и испребија Вукоја волујском жилом, због неке шљиве. Вели укро. Па ми, Боже, и њега наког сакотог на грбачу набаци. И кад сам ишла до Шаба да молим за мало брашна, јер нисмо имали шта јести. А он реко може, али да ми пошаљеш које од дјеце, треба за кућу. И кад ми сатра сушица Марију и Савету. И кад ми умрије и стока и Вукоје,  па ми спалише кућу и шталу. Сјеме им нечисто, дабогда. И кад мали и ја остасмо сами без  куће, па се потуцасмо по селу. Њега тек од сисе одвојила. И кад се и ја кренух губати, па ми кожа поче гњилити и отпадати. Јесам ли, Боже? Види ме и сад. Под овим рушевинама. Још ми земља топла од пепела под ногама. У мајчино млијеко да се закунем, не могу. Нема ни оно одакле истећи. Умријећу сутра, неће ме имати ко покопати. Само га врати, Боже. Направио си човјека од земље, можеш и дијете од пепела. "

* Куга у Рудо-пољу, 1736. године.

 

Међу нама

Хтјела сам синоћ отићи,
али су тамо били неки људи
један је псовао, онда се чуо ударац у зид
и звук олакшавања на плочнику, а испод терасе је спавао човјек.
Касније је испод зида било мокро
помислила сам на рачвање Мисиспија,
то ми нешто остало из школе.
Једном су ме већ отјерали
кад су се смијали
па сам касније видјела разбијене флаше и све је било мокро и љепљиво
„је л пише то да је твоје негдје“
А ја видим кад сам ту:
кроз црну ограду се преплиће пузавица
неко рано прољеће
прва јутарња кафа
и један човјек кружи прстом по карираном столњаку
и мирише на јутро и март.
Онда долазе други и смјењују се кафе, и столњаци и цигаре.
Жена са црном плетеницом брише чаше,
„Обуци се Јелена, није баш топло напољу“.
Келти су градили утврђење да заробе сунце.
за своје винограде.
Била сам једном на стијени са које се виде два царства
мораш да пређеш двије ријеке да би то видио
(Не, није се то могло видјети из воза, како каже Андрић
морала је бити стијена.)
Одатле се виде окамењене главе богова.
и људи, углавном четвртком
кад је пијаца.
Била је ту војска
па им се свидјело, па су опет дошли.
Можда су били Италијани.
Дали су нам црвене чизме и јакне
и неке колаче пуњене чоколадом
која се топила на језику.
А ми смо онда сваки пут трчали за њима и викали
„чоколито, чоколито“
Има нешто проклето на тој тераси.
Као она дјевојка са Матошевог Балкона
са мртвачким рукама
на мјесечини.
Једном сам била ту срећна
кад је било љето и
небо је текло као ријека,
а није било жене са плетеницом,
ни карираних столњака,
ни пузавице.
Била је једна рупа у зиду
и било је мокро
и биле су неке флаше.

А ја сам само легла
бетон је био хладан
а црна ограда изнад мене је оковала небо

 

       

 

 

 

 

 

На мрежи

We have 69 guests and no members online

Колико познајете Рудо?

Линкови


 

Сва права задржана. 2014. Народна библиотека "Просвјета" Рудо