^Back To Top






Прилог о Библиотеци поводом

МЕЂУНАРОДНЕ СЕДМИЦЕ КЊИГЕ

Поред великог броја датума, имена владара, добијених или одузетих покрајина, сеоба, ратова, мировних конференција, са часова историје понијели смо и изреку Historia est magistra vitae (Историја је учитељица живота). За неке је та изрека била још само једна у низу латинских изрека које су доносиле петице из латинског, за неке је представљала историју као извор информација које су довољне да савладају противника у расправи, за врло мали број њих она је у преводу значила посматрати садашњи проблем реверзибилно - учити из сопствених грешака, или наставити путем који је показао успјех.

Вратити се историји у том смислу није значило пронаћи тачан број страдалих у неком рату, него разумијети шта је довело до рата и ситуације у којој су људи (живи, или мртви) само бројке. Колико смо као друштво напредовали или назадовали најбоље ће нам рећи текстови наших претходника. Писменост не треба разумијети само као занатску вјештину – препознавања и писаног репродуковања фонема, већ способност разумијевања нашег положаја у друштву – критичко читање и размјењивање симбола тог истог друштва. Одлазити са тим циљем у библиотеке даје не само смисао тој институцији, већ представља одраз нашег поштовања према претходницима, који су та дјела оставили нама у аманет. Да ли  је онда поражавајућа чињеница то што Јована Скерлића (1877-1914) можемо назвати нашим савремеником? Текст Лична и народна инцијатива, писан 1910. године у Женеви, можете прочитати у наставку.

 

ЛИЧНА И НАРОДНА ИНИЦИЈАТИВА

               

Сви они који су писали о Словенима као раси констатовали су код њих једну општу црту: слабу вољу, недостатак личне иницијативе, пасивност, неспособност за дуг напор и истрајан рад. На те кобне особине целе словенске расе мислио је Тургењев када је писао, да је Рус „започет, а недовршен човек”, и на то исто циљају немачки социолози и антрополози сумњиве научне вредности када пишу о „инфериорности словенске расе”. Те особине, које су много више последица политичкога и социјалнога стања у току векова, но неке сталне, урођене душевне црте, ипак су једна непобитна чињеница о којој се врло много мора водити рачуна. Код нас Срба та словенска апатичност и пасивност још је појачана утицајем оријенталскога фатализма. На нашу неизмерну несрећу ми смо четири или пет векова робовали под једном оријенталском расом. И турски јавашлук и мухамедански кисмеt оставили су јака трага на нашем народном карактеру. На нашу словенску пасивност накалемљен је оријенталски фатализам, и по особинама наше расе и под утицајем спољних прилика, ми смо постали један народ, чија се енергија увек само показивала на махове, који у раду не показује истрајност, који још нема онога, што модерне народе чини јаким и великим: лично прегнуће, истрајност у раду. Можда ништа није жалосније но проматрати наш јавни и душевни живот последњих неколико десетина година. Ако би се хтела да дâ кратка карактеристика душевнога стања данашњега Србина, могло би се рећи, да он рачуна пре на све и на свакога само не на сама себе.

            Годинама су наши политичари, наши листови, цело наше јавно мнење, очекивали спас српскога народа од непредвиђених политичких катастрофа, од добре воље царева и краљева и од решења кабинета и конгреса. Годинама су наши листови били испуњавани опширним извештајима о владарским састанцима и „веродостојним” саопштењима шта се том приликом говорило о српском народу. Неколико поколења наших патили су од маније да у сваком састанку канцелара и министара, од сваког дипломатског конгреса, наивно очекују решење српског питања. И године су пролазиле, владари измењивали своје здравице, дипломати су потписивали своје протоколе, а ми смо остајали увек као једна мала количина о којој се само толико водило рачуна, колико је требало да се овде-онде којим грамом претегне на дипломатским теразијама, били смо притискивани и потискивани на свим линијама и доживљавали садашње националне ударе, као 1878. године.

            Исто тако као што смо за наше националне идеале све очeкивали од владара и дипломата, исто тако смо годинама у нашим унутрашњим стварима све очекивали од државе. Србин, који је страстан политичар, свео је свој политички живот на уску поли- тику сићушних личних амбиција и бедних локалних интереса. Код нас се мисли да је довољно послати овога или онога човека у скупштину или општину, па је тиме испуњена сва грађанска дужност, после тога треба скрстити спокојно руке, и очекивати да, као оно у земљи Дембелији, потече река од меда и млека, и да печене шеве почну падати са неба. Јавне акције своде се код нас на формално вршење бирачког права. Ми све очекујемо од наших избраника и од државе. Заборављало се и заборавља се увек да један избраник утолико значи и толико може уколико је подржаван од велике масе својих бирача и уколико стварно представља њихове одређене идеје и тежње. Сметало се са ума да у данашњем демократском добу, држава то смо ми, ми, њени грађани, и какви смо ми таква је и она, колико ми вредимо толико и она вреди. На тај начин, у том празном очекивању да ће сама држава водити наше ствари, учинити све што нама треба, ми смо успављивали нашу енергију, дизали руке од јавних послова, пуштали ствари да иду како иду, задовољавајући се само празном, јаловом критиком, у чему се једино не уморимо и у чему смо одиста без премца.

            Једна од највећих и најпотребнијих рефорама у нашем општем народном животу јесте преображај нашега духа, нашега схватања националног и политичког рада. Стварност нам је брутално јасно показала да не ваља како смо досада радили. И сада место запевања и узајамних окривљавања, треба се лечити од зла од којега смо страдали. То зло, то је наша словенска пасивност и оријенталски фатализам, то је што ми очекујемо од сваког другог да води нашу бригу и што ми сами не радимо за наше националне и политичке интересе. Не остаје нам ништа друго но враћати се савету старе народне мудрости: у се и у своје кљусе! Не треба се више забављати бајкама о царевима и конгресима, не треба добитак и напредак очекивати од оне велике апстракције, која се зове држава. Ваља једном за свагда бити начисто са тим: да ћемо као нација имати толико права и изгледа за успех уколико будемо јаки, а да ће наша држава, наше друштво, наша општина утолико боље напредовати уколико сваки појединац буде заузимљивији у јавном раду и преданији у општем добру. Оно што је у овај мах нама најпотребније, оно што је једини лек свима нашим многобројним недузима, то је развијање те личне и народне иницијативе, буђење заспалих снага у целом народу и у сваком појединцу. Оставимо ми цареве и канцеларе да изигравају и даље своје комедије међународнога права, добрих суседских односа и мирољубивих осећања. Гледајмо ми своју бригу и радимо оно што сами можемо постићи[...]

 

Јован Скерлић,
Женева
, јули 1910. године

 

На мрежи

We have 60 guests and no members online

Колико познајете Рудо?

Линкови


 

Сва права задржана. 2014. Народна библиотека "Просвјета" Рудо