^Back To Top






Прилог о Библиотеци поводом

МЕЂУНАРОДНЕ СЕДМИЦЕ КЊИГЕ

"Увек су ме збуњивале речи свет, слава, жртва и узалуд. Слушали смо их стојећи на киши скоро ван домета слуха, тако да су само довикиване речи допирале до нас, и чекали смо их на прокламацијама излепљеним дуго времена једној повише друге, по стубовима, и ја нисам видео ништа свето, и ствари које су биле славне нису садржавале ничег славног и жртве су биле као обори у Чикагу, само се са тим месом није могло ништа друго урадити него да се укопа. Било је много речи које човек није могао да слуша, и најзад само имена места имала су неког достојанства."

Од ствари које су се десиле и од ствари које постоје и од ствари које знате и свих оних које не можете да знате, ви стварате нешто помоћу своје имагинације што није презентовање, него потпуно нова ствар, истинитија од свега истинитог и живог, и ви то сматрате живим, и ако га урадите доиста добро, дајете му бесмртност. Због тога човек и пише, колико ја знам, ни због чега другог. А шта да се каже о свим оним разлозима које нико и не зна?

Ево како сам научио писати – читајући Библију.”

Легендарни амерички писац, један од најзначајнијих стваралаца XX века, један од најпознатијих и најпризнатијих припадника тзв. изгубљене генерације и добитник Нобелове награде за књижевност 1954. године, рођен је 21. јула 1899. године у Оак Парку, америчка држава Илиноис. Син доктора Кларенса Хемингвеја и Грејс Хемингвеј, одрастао је на периферији Чикага и омиљеном језеру Валун. Наследивши од мајке љубав према уметности, врло рано је почео да пише, радећи у почетку као новинар, сарадник знаменитог часописа "Star". Грејс Хемингвеј била је религиозна жена, певала је у црквеном хору и трудила се да у том духу утиче на породицу, али на будући, немирни, радознали и луталачки дух младог Хемингвеја пресудан утицај остварио је његов отац, доктор, али и вешт ловац и риболовац. Он је често водио са собом Ернеста кад је ишао да лечи Индијанце, или кад је ишао у лов и риболов. Временом, у будућем писцу рађа се борбени дух човека романтичарског темперамента, човека који ће настојати да цео свој живот буде на местима где су се дешавали најбитнији догађаји света – не само као посматрач, већ као активни учесник, утичући на њихова решавања и претачући их у уметничка дела веома реалистично и болно искрено. У тој жељи, динамичан, бескомпромисан и задивљујуће храбар и борбен, Хемингвеј се нашао као учесник у оба светска рата и као учесник Шпанског грађанског рата – између осталих…

…Ернест Хемингвеј нимало не личи на уобичајену представу коју човек има о књижевнику, нити на представу коју просечан Француз има о Американцима. Својим широким раменима, густим брковима, гипким ходом и снажним рукама изазивао је код престоничких новинара пре слику кондотијера из XV века, него homo americanus модерног времена. Имао је, као наши јужњаци и уопште као представници свих медитеранских народа, често осмех на лицу, разумевање за добру капљицу, сиров и сликовит језик, наступе изненадних експлозија и смисла за лутање. На женама је задржавао поглед више латински него англосаксонски. Давао је истовремено утисак снаге и благости, сировости и утанчаности. Али то му није сметало да изгледа kao Американац по свом смислу за хумор и по својој бучној младости…

…Можете ли замислити неког човека који би тражио смрт целог свог живота и не би могао да је нађе, пре него што напуни 54 године? Једна ствар је бити у близини смрти, а сасвим друга ствар је тражити је. Колико ја знам, њу је од свега најлакше наћи…Себе сматрам као веома веселу и духовиту особу, која воли живот, добре људе, своје снове и своју жену, лов, добре књиге, јака пића и весеље…

…Ако писац престане да посматра, он је готов. Али он не мора да посматра свесно нити да размишља како ће му то бити корисно. Можда тако бива у почетку. Али касније све оно што он види иде у велику резерву ствари које он зна, или које је видео. Ако смем поменути, ја увек покушавам да пишем по принципу санте: седам осмина сваког њеног дела који се не види налази се под водом. Све оно што знате можете елиминисати и то само појачава вашу санту. Онај део који се види даје јој снагу. Ако неки писац изостави нешто зато што он то не зна, онда настаје рупа у приповести…

…Покушавао сам да пишем и видео сам да ми највећу тешкоћу представља (поред тешкоће да сазнам шта сам истински осетио, а не шта је требало да осетим, или шта су ме учили шта треба да осетим) да уочим шта се заиста дешавало, које су то ствари одиста биле које су изазвале осећање што сам га доживео…Тако сам покушавао да се научим писати, почињући са најједноставнијим стварима…

…Писати што се боље може значи усамљен живот…Како би једноставно било писање кад би само било потребно писати на други начин оно што је већ добро написано. Баш зато што смо у прошлости имали тако велике писце, писац је присиљен да пође далеко изван места где се налази, тамо где му нико не може помоћи…

У потрази за одговорима на битна животна питања, у жељи да сурову стварност дочара и опише без улепшавања и уобличавања (не желећи да у његовим будућим делима апстракција стоји уместо самог искуства), Хемингвеј се већ 1917. године пријављује као добровољац за учешће у Првом светском рату. И мада је одбијен због слабог вида, он успева да оде у Италију и постане шофер амбулантних кола Америчког црвеног крста. У међувремену се бави новинарством и као храбар борац на италијанском фронту бива више пута рањен, а потом одликован орденом за храброст. Након рата накратко се враћа у Америку, где у Чикагу ради као новинар. Ту упознаје књижевника Шервуда Андерсона. Немирни дух убрзо га одводи као ратног извештача на Балкан (1921), где прати грчко-турски рат. Напокон, стиже и до Париза, послератне дестинације многих америчких писаца. Под утицајем славних – Езре Паунда и Гертруде Штајн, одлучује се за озбиљнији књижевни рад ‒ изгубљена генерација добила је тада још једног врсног уметника.

Године 1923. појављује се његова прва књига „Три приче и десет песама”, а већ наредне године и збирка приповедака „У наше време”. Тих година у Паризу рађа се „хемингвејски херој” у лику Ника Адамса, дечака с мичигенских језера и из мичигенских шума, рађају се изванредне приче младог уметника о усамљености и суровости живота Мичигена…Док је Гертруда Штајн Хемингвеју открила многе истине о ритмовима и употребама речи, песник Езра Паунд помогао му је у изградњи једноставности израза и јасноћи стила. Слике зле људске судбе, слике ужаса, насиља, туге и смрти обележиће Хемингвејева будућа делa. Доживљај смрти постао је језик века великих ратова, холокауста, егзодуса и концентрационих логора – фабрика смрти. Смрт, пре свега насилна, постала је средишња тема Ернеста Хемингвеја.

Године 1926. објављује низ веома значајних дела: сатирични роман „Пролећне бујице”, роман „Сунце се поново рађа”, први који ће га прославити широм света, као и збирку приповедака „Мушкарци без жена”.

…За Хемингвеја је живот (у том периоду) постао пре свега задатак да се човек одржи чувајући и усавршавајући своју уметност. Уметност је постала крајња а можда и једина одбрана.

Веран детаљима, Хемингвеј бележи стварност онакву какву је видео, без улепшавања. Након рушења свих илузија о животу, код њега се рађа изузетна страст да моћно и искрено изрази доживљено. Читава једна генерација стваралаца, након хаотичног и отрежњујућег искуства Великог рата, након стихије која је уништила и последњу наду појединца – наду у слободу живљења и стварања – осећала се беспомоћно и изгубљено. Нешто није било у реду са светом ни после рата. Напокон, неповратно се губила вера у човека и човечанство. Термин „изгубљена генерација” Хемингвеј је присвојио од Гертруде Штајн као мото једног од својих најбољих романа „Сунце се поново рађа”, романа којим је Хемингвеј насликао портрет једне пропале генерације која једину утеху проналази у чарима алкохола. Морално је оно што те после оставља задовољним, говорио је Хемингвеј, разарајући структуру било какве наде и узвишености бруталном дозом цинизма. Градови Француске, Шпаније и Италије, у којима се одвија радња романа, представљају, по речима аутора, само „кафане” за његове ликове. И ако им дође да мисле, они бледе пред тим као да виде утваре и опијају се, а пијанство им је још празније од духа. То је пијанство кретена. Нема радости, нема сентименталности, већ само немилосрдне трагедије људи који представљају јетку оптужбу против рата као безумља, анонимне кланице без икакве лепоте и достојанства. Немилосрдност и безумље рата које је осетио на властитој кожи неколико пута гони Хемингвеја, као писца и као човека, да тражи одговор за такву стварност – без улепшавања, уобличавања и са дозом горке истине. Истрајност, човекољубље и хватање у коштац са злом света једини су, храбри и искрени, Хемингвејев одговора.

…Увек су ме збуњивале речи свет, слава, жртва и узалуд. Слушали смо их стојећи на киши скоро ван домета слуха, тако да су само довикиване речи допирале до нас, и чекали смо их на прокламацијама излепљеним дуго времена једној повише друге, по стубовима, и ја нисам видео ништа свето, и ствари које су биле славне нису садржавале ничег славног и жртве су биле као обори у Чикагу, само се са тим месом није могло ништа друго урадити него да се укопа. Било је много речи које човек није могао да слуша, и најзад само имена места имала су неког достојанства…

Пре него што се појавио нови, култни Хемингвејев роман „Збогом оружје” (1929), десила се породична трагедија која ће на младог писца оставити дубок траг, додатно узнемирење, неверицу и одвести га на крају путем таме. Његов отац, др Кларенс Хемингвеј, извршио је самоубиство, изненада, из необјашњивих разлога.

Ремек-дело ратне тематике „Збогом оружје”, представљало је нови пишчев еп о смрти, смештен између реалистичне слике бесмисла рата и романтичне, сентименталне љубавне приче о поручнику Хенрију и болничарки Катерини. Између лирских заноса и таме, роман је донео слике ратних искустава из Италије, слику разочараности ратом. Ипак, оптимистична мисао на крају израња из таме апсурда и зла: Човек може да буде уништен, али никада поражен.

Након још једне збирке приповедака „Победник не добија ништа”, појављује се изврсна „Смрт током једног поподнева” (1932), прича о једној од Хемингвејевих страсти и фасцинација – борби са биковима. Смрт је неизбежни лајт-мотив дела Ернеста Хемингвеја. Писац као дописник једног листа лута Шпанијом и посећује арену – опсесија насилном смрћу одводи га на поприште крваве игре на живот и смрт тореадора и бикова… Једино место где је човек могао да види живот и смрт, тј. насилну смрт, сад када су ратови прошли, била је арена, и много сам желео да одем у Шпанију где човек може да је проучава.

На причу о кориди, трагици насилне смрти и могућој слави надовезује се још једна пишчева фасцинација – ловачка страст. Пошто је роман „Збогом оружје” доживео огроман материјални успех и филмску екранизацију, Хемингвеј добија прилику за још једну животну авантуру и стицање значајног искуства – он одлази на вишемесечни афрички сафари. Доживљај је описан у још једном интригантном делу ‒ „Зелени брегови Африке” (1935)… Проза је тежа од поезије… Али њоме може или мора да се пише без трикова и заваравања. Без ичег што би доцније могло бити рђаво. Приповетка „Снегови Килиманџара”, из ранијег периода, представљала је један од најлепших креативних врхунаца славног писца. Кристално јасним стилом приказани су осећаји човекове узалудности, пустоши и смрти.

Роман „Имати и немати” (1936) прожет је социјалном тематиком и критичним тоновима. Немирни, авантуристички дух одводи Хемингвеја исте године као ратног дописника у Шпанију, где се унутар страшног грађанског рата ангажује на страни републиканаца. Тих година објављује „Шпански роман” и, у опкољеном Мадриду, ствара свој први позоришни комад „Пета колона” (1938). Био је то комад с много акције и снаге, опис личне драме и драме шпанског народа унутар бесмисла крвавог грађанског рата.

…Неки фанатични бранитељи шпанске републике, а фанатици не спадају међу добре пријатеље ствари, критиковаће комад зато што се у њему признаје да су чланови пете колоне били стрељани. И казаће, а већ су и казали, да он не пружа слику племенитости и достојанства шпанског народа. Њиме се то није ни хтело. То ће захтевати још много комада и романа, а најбољи ће бити написани тек пошто се рат заврши.

Поменута драма можда није донела још један успех и снагу писане речи избрушене годинама, али након што је купио чувено имање на Куби ‒ Finca Vigia и развео се од друге жене (Хемингвеј је имао много жена, бракова и деце), изванредни књижевник и човек се опушта, препушта стваралачкој имагинацији и 1940. године објављује једно од својих кључних дела, роман о шпанском грађанском рату „За ким звона звоне”. До краја те године још једном се жени, путује у Кину и настањује трајно на Куби, поменутом имању надомак Хаване (које ће морати да напусти тек 1960. године, након кубанске револуције). Знаменити роман, смештен у временски оквир од свега три дана, ретроспективно проговара о једној епизоди из шпанског грађанског рата, доносећи нове, светлије тонове, снагу вере и тражење смисла рата који води ка сретнијој и хуманијој визији будућности.

Уследила је потом деценија коју је обележио ужас Другог светског рата – Хемингвеј се не оглашава као писац током читаве деценије. Он се поново ангажује као ратни дописник у Енглеској, а онда успоставља везу с француским покретом отпора. Учествује у борбама у Француској и Немачкој, а након рата неко време проводи у Венецији. У међувремену разводи се трећи пут и жени четврти пут.

Након деценије књижевног ћутања, године 1950. објављује мало запажени роман „Преко реке па у шуму”, а затим и круну свог стваралаштва, ремек-дело „Старац и море” (1952), потресну животну причу снажних емоција и човекољубља. Уследила је знаменита Пулицерова награда (1953), а потом и поменута Нобелова награда за књижевност (1954).

Неочекивано, након одласка с Кубе и година депресије и лечења, Хемингвеј насилно окончава властити живот – самоубиством. Било је то почетком јула 1961. године. Безбрижни дани, двадесетих у Паризу, описани у аутобиографском и мемоарском делу „Покретна гозба”, постхумно се појављују 1964. године. Нажалост, гозби Ернеста Хемингвеја дошао је крај – самоизабрана смрт дошла је једног јулског јутра.

Мада је смрт, најчешће она насилна, била централна тема у скоро свим Хемингвејевим делима, његов снажни, романтични, авантуристички и борбени дух водио га је ка афирмацији живота и лепоти уметничког стваралаштва. Иронијом судбине, унутар века зла и смрти током којег је живео, борио се и стварао, трагика његове насилне смрти претворила се у нови почетак – бесмртност једног великог човека и његовог моћног уметничког дела.

…Човек није створен за поразе. Човек може бити уништен али не и побеђен.

 

Рибе знају

(Зен прича)


Једног дана шетајући поред реке са својим пријатељем, Зен учитељ рече: - Погледај рибе, тако су мирне и задовољне, оне знају тајну среће . . .

- Ти не можеш знати шта рибе знају - примети његов пријатељ - јер ти никада ниси био риба..

- А како ти можеш знати шта ја знам, кад ти никада ниси био ја - одговори Зен учитељ.

 

 

На мрежи

We have 31 guests and no members online

Колико познајете Рудо?

Линкови


 

Сва права задржана. 2014. Народна библиотека "Просвјета" Рудо