^Back To Top






Прилог о Библиотеци поводом

МЕЂУНАРОДНЕ СЕДМИЦЕ КЊИГЕ

Питалице

Шта радите гласници
Скупљамо војску
Шта радите ковачи
Кујемо мачеве 
Шта радиш везиљо 
Заставу везем
Шта радите стражари
Палимо зборне ватре
Шта радите орачи
Преко кланаца преко река
Кроз планине пуне долина
Под кнежев барјак журимо
Шта радиш кнеже
Име потомству завештавам
Шта радите архијереји
Ми бога за победу молимо
А шта радиш Тодоре
Тешем даске укопнице.

 

Балада о војнику

Не, ја нисам овде, у овој суснежици,
крај пољског клозета, с главом на кундаку,
под овим густим небом што се ваља
изнад хладних и укочених земаља!

Ја сам далеко, ја сам чак тамо за Чиготом!
Отварам прозор, улази ивањска ноћ,
орах сија, препун небеског бесцења,
подиже се полаган ветар,
миришу кајсије,
на постељи се бели моја супруга
месечина јесења.

Нисам то ја међ ова четири шлема,
не воде то мене кроз ову шуму све дубље,
босог и без капе, ка оном дрвеном зиду
крај кога се црни у снегу шталско ђубре.

Далеко, далеко одавде, моја жена и ја,
насред велике висоравни, пред кишу,
дубоко испод планинских обалак,
 - сада се храст, сад се буква сунцем запали, -
једно смо другом у сенци заспали.

 

Гробар игуману

Ни родна година, ни срећа народа,
ни пророчанства светаца и мудраца,
ни све у чему се сунце зацрвени,
ни све што сунце
овде и у другим световима обасја,
ништа костуру овом, ама ништа,
не може више месо бити!

 

Огњени дан

Долази казна, на коњу јаше пакао!

Јара бије, топе се врата гвоздена,
све гори, река кључа,
са звоника
цеди се бронзано тесто!

Пакао долази,
где ћете сада, џелати,
и чедоморци,
под који скут, за која тешка врата?

Онај, који је златан пуцањ у облаку,
обасја вас у тами свакој,
паклу под копите изгони вас,
- за ваше труде, на коњу огњеном,
у суђен час! – приђите, долази плата!

Још се пакао није ни распаковао
још се није одморио од пута
нити је зној прашњав обрисао с чела
нити је опанке почео да свлачи

-ама још му је друга нога у узенгији
                                                  стајала! –

а већ се сви чедоморци,
сви родоскврници, џелати, оцеубице,
запослили у пакао ко ложачи!

 

Поплава

Да се мочвара горе у небу отворила,
па не би овако било!
С кровова цури, са дрвећа цури,
низ пластове, низ лица киша цури.
Куд год коракнеш – блато,
вода га ноци и меси,
шта год дотакнеш – клупу, угарак, хлеб, -
најежиш се од студени и плесни.

Вода гробове отвара, носи даске и кости,
крај прозора нам плове рибе,
пуноглавци, жабе, ракови и трава.
Луди од воде, с блатом делећи постељу,
коме то, и за који грех,
из овог потопа да завапимо: опрости?

На мокрој слами жена се порађа.
И умире, а ми на убрус на златоткан
прихватамо дете и дижемо га пред народ:
ево ко ће замљу раздвојити од воде!
видећемо како се плавет враћа,
видећемо како настаје реп
ове воде што је и сунце заскочила!

Око колевке скупљамо коло.

У колевци се буди дете.
Гледа нас рибљим очима.

 

Молитва Светом Нестору који је убио Алу
а из ње постали мишеви гуштери змије и друга гамад

Убио си, свети Несторе, алу,
хвала ти!
Ал да смо после одахнули, - нисмо!
Размилели се из њене стрви мишеви,
даждевњаци, змије и остала гамад,
не знаш кад ћеш змију под јастуком затећи,
кад миша кашиком извући из тањира,
кад ће те даждевњак из хлеба ујести;
можеш лопатом гамад по земљи да скупљаш,
из воде извиру, падају са звезда;
што нам је некада са једног места смрдело,
свети Несторе, после твог јунаштва
прети и смрди са хиљаду места!

Покупи, свети Несторе, ове змије,
гуштере, мишеве, слепиће, даждевњаке,
шкорпионе, и другу гамад, у врећу,
однеси врећу на врх брда,
истреси је, засучи високо рукаве,
па од њих опет ону алу умеси,
велику као што је била, и још већу!

С даждевњаком у устима, са змијом око руку
                                                                           и ногу,
са слепићем на очима, са шкорпионом у
                                                                       ноздрви,
док ми у жаби нестају овца и пас,
гвоздензубату и стоглавату, молим те,
свети Несторе, врати нам ону алу,
спаси нас!

 

Ругалица о вину

Aко су господи Грцима и Латинима
спремали гозбе с оваквим винима,
краљеви наши, кукавци нам сињи,
доста су их и поштовали Латини

 Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши!
Да га пије, повратило би и море!
Е ако смо с овим у прошевине ишли,
лепе смо невесте доводили у дворе!

 Па зар овим да се посвете Дечани?
Овим би се и але и гује плашиле!
Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани?
Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине?

 Па зар је ово вино за патријарха?
Ово амброзија? Ово златно пераје?
Пијем, па разумем Краљевића Марка
што пола пије, а пола Шарцу даје!

 Ово је вино заседа у мраку!
Жаба у устима, канџа у стомаку!
Није ти ово ни радост сиромаку,
а камоли цару! А камоли јунаку!

 Ако смо ово пред Косово пили,
како смо могли – добро смо и прошли!
Боље да су нам браде осмудили
но с овим сто нам рекоше: добродошли!

 Боље и гуја да пљуне у лице! Боље
и шлем с више рупа него у свирали!
Ако смо од овог узимали причест,
доста смо милости Божје и имали!

 С чорбом по прслуку, са шталом у глави,
знам ја, винопије, како вам је било!
Не може нико ко наши винари
од бољег грожђа горе вино!

 

Избор пјесма из збирке Љубомира Симовића Уочи трећих петлова

 

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) драмски писац, пјесник, романсијер, преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметност. Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности. Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда:


Стеријина награда за најбољи драмски текст додијељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993).
Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.
„Ђорђе Јовановић“ и „Исидора Секулић“ (1968),
„Змајева награда“ (1973),
„Бранко Миљковић“ (1980),
„Милан Ракић“ (1982),
„Октобарска награда“ (1989),
„Седмојулска награда“ (1990),
„БИГЗ-ова“ (1990),
„Златни крст кнеза Лазара“ (1992),
„Десанка Максимовић“ (1994),
„Жичка хрисовуља“ (1995),
Награда Града театра Будве „Стефан Митров Љубиша“ (1997),
„Исидоријана“ (1997),
„Рачанска повеља“ (1999),
„Велика базјаска повеља“ (1999),
„Васко Попа“ (1999),
„Козара“ (1999),
„Оџиви Филипу Вишњићу“,
„Заплањски Орфеј“ (2001),
Награда „Мића Поповић“ (2005),
Златни кључ Смедерева (2012)
Награда за животно дело Српске књижевне задруге (2013)
Награда „Љубомир П. Ненадовић”, за најбољу путописну књигу на српском језику, 2016.
Награда “Доситеј Обрадовић” за животно дело, 2016.

Неколико занимљивих емисија, које је направио РТС,  о животу и дјелу овог писца можете погледати на сљедећим линковима:
https://www.youtube.com/watch?v=T5vui7fEkAo    Аутопортрет: Љубомир Симовић
https://www.youtube.com/watch?v=fDtHLDrc4Kw   Књижевни дијалог: Љубомир Симовић
https://www.youtube.com/watch?v=TVg_aiHnqC4  Остави све и читај: Љубомир Симовић

На мрежи

We have 35 guests and no members online

Колико познајете Рудо?

Линкови


 

Сва права задржана. 2014. Народна библиотека "Просвјета" Рудо