^Back To Top






Прилог о Библиотеци поводом

МЕЂУНАРОДНЕ СЕДМИЦЕ КЊИГЕ

Svaki je narod kuburio s vođama. Revolucionarne gomile ne mogu bez vođa; obezglavljena masa ih priziva. Vođe su napast, čak i kad su spasitelji. Uvijek dojezde na nekom valu, i u vremenima velikih rasula i kriza. Kada se pojave, lako se nametnu. Odmah naprave zaokret u retorici, prividno se približe narodu, zasipaju ga novim frazama i kljukaju praznim obećanjima. Vođe pokatkad ostanu dugo na vlasti, društvo ne može da ih se reši bez velikog zla. Ljudi se privikavaju na trpnju, mire se s bedom. Vođa će naći načina da ih zabavi drugim stvarima, da im stvori mnogo neprijatelja i da u njima probudi ratobornost, osvetoljubivost i mržnju. To je način da ih se zaposli, veže uz sebe i učini zavisnicima svoje loše politike. 



Intelektualci su, nema sumnje, kumovali mnogim nevoljama. Ustoličili su kojekakve bezlične osobe, hvalili bezvredne tipove, pleli intrige, cinkarili razborite i suzdržane kolege. Radili su za vlastodršce i progonili one koji su se usuđivali da ponešto zamere toj vladavini, ili, ne daj bože, posumnjaju u duševno zdravlje vođe. Ali kad su se i vremenom sami treznili i sagledali obmane, onda bi se takvi intelektualci žderali zbog loše intuicije i plitike pameti. Jedni bi tonuli u rezignaciju i alkoholizam, drugi bi postajali ljuti protivnici do juče ljubljenom vođi. 

“Jahani narod“, kako bi rekao Domanović, sanja o vođi koji će ga izbaviti nevolja, a kad se taj vrag pojavi i unese neke strasti u svoj nastup, niko se ne pita odakle stiže, iz kakvog političkog okrilja, s kakvim traumama i kojim potrebama da zavodi druge i vlada ljudima. U literaturi je moguće da vođa stigne iz ludnice, a u literaturi nema ničega što pre toga nije bilo u životu. O vođi se stvara lažna slika, a on uspešno pozira za tu laž. Pesnici veselo grakću dok se ta avet uspinje. Oni je veličaju, a taj mali lik preobražava se u političkog diva. U usponu vođe pesnici vide povratak dostojanstva, jer vođe se i uzdižu tako što najprije proglase da je dostojanstvo naroda izgubljeno i da s njima počinje nova historija. Samo razboriti intelektualci, skloni sumnji i skepticizmu, uspešno se distanciraju od tih naglih i zavodljivih pojava. Oni znaju da se narod ponižava dok se vođa uspinje, upozoravaju na to, ali su zaglušeni sveopštom galamom koju stvara vođa i njegova rulja. Dok on riče s govornicima, gomila aplaudira trivijalnostima i besmislicama. Lude vođe kao magnet privlače lude sledbenike.

Ludački potezi u prvi mah mogu izgledati kao normalni, pogotovu što ih štampa propagira. Taj negativac, taj ludi šef donosi nagle odluke. On se probudi i prekine ekonomske, trgovačke i diplomatske odnose s nekom državom zato što je besan na politiku te države, ili pak uvređen ako su ga tamo nazvali pravim imenom. Kad mrzi nekog političara, onda svoju mržnju ne obuzdava, već je širi na celi narod iz koje taj političar potiče. Pored toga u svom narodu pothranjuje mržnju, podstiče niske strasti, zavađa se sa susedima, a potom i sa svima koji imaju neke primedbe na njegovu politiku. Proteruje novinare, odbija kontakte, ne prihvata konferencije za štampu. Izoluje svoj narod i nema prijatelja nigde u svetu. Nepovjeriljiv je i tvrdoglav kad mu nešto savetuje pametan čovek, popustljiv kad mu nitkovi ugađaju, a prijemčiv za sve što je destruktivno i nakaradno.

Loše postupke vođe mnogi opravdavaju njegovim groznim saradnicima. Na te priče naseda čak i doborameran, mada ne odviše bistar svet. To je način da se zatvore oči pred manama vođe i da se prikriju njegove slabosti. Ništarije koje ga okružuju i na koje se oslanja srž su njegove politike. On je bez njih izgubljen. Ti grozni likovi oko njega nisu ništa drugo do ustrostručeni lik samog vođe.

Ono što je zajedničko manje-više svim vođama jeste obdarenost za demagogiju, a u “liku svakog demagoga postoji jedna patološka crta“, kako je to svojevremeno rekao danas zaboravljeni filozof Vladimir Dvorniković. Razne fiks-ideje uspinju takvog vođu do vrha, ali tada njegova država postaje luda kuća. On sipa megalomanske ideje, priča o velikim investicijama koje će ga visoko uzdići. Kaneti prepoznaje bolest upravo u toj “sklonosti prema visini“. Čim se ustoliči vođa odmah nastoji da se preseli iz kvarta koji je u nizini na neki breg, na neku uzvišicu, jer takvoj osobi nije bitno 'da gore ostane, već da gore brzo stigne'. Kaneti kaže da se takvog tipa hrani nestalnost ideja, a on sve čini kako bi rastao i peo se lestvicama prestiža. Ne bira sredstvo kako bi se što pre popeo, jer on od 'malog' postaje 'veliki', od 'ništa' 'nešto', od 'nikog' 'neko'. Taj hiroviti vođa radi sve nabrzaka, hoće za tili čas da reši ono što je nerešivo. Negovim naglim odlukama oduševljavaju se neurotični i intelektualci. Mnogima se ludost dopadne, jer šašavi potezi katkad “oneobičvajau“ političku stvarnost. To je lakomisleno prihvatanje vođe. Salvador Dali je na jednom nadrealističkom skupu 1934. godine izjavio da je Hitlerova nadrealistička figura sjajna poput one Sada ili Lotreamona. Istoričar A. Hamilton upozorava da je “greška prenositi estetske ideje na nivo politike“.

Zaslužuju li negativne vođe da se o njima pišu negativne rasprave, da ga pisci uvode u književnost? Da Ružmon misli da naše rasuđivanje o takvom tipu ne sme da zavisi od “zanosa i mržnje koju izaziva“ i da ga ne bi trebalo određivati kao “genija u dijaboličnom smislu“. Filozof savetuje da se u takovog vođu ne puca, jer ta čast pripada samo tiranima i kraljevima. Ludi vođa je greška istorije. Nije potrebno njegovo spektakularno svrgavanje, već nešto više ironije ili duha kako bi se izvrgnuo ruglu i učinio smešnim. Potrebno je malo oštroumnosti da mu se prestiž podrije i malo odlučnosti da se njegova ludačka avantura na vreme osujeti. Njega će humor potisnuti; to je za natmurenog vođu otrov. Potrebno je da mu se smejemo i da se, smejući, povremeno ugrizemo za jezik. Svakako nije na odemt, mala doza gađenja prema takvoj istorijskoj figuri. A uz sve to, nužno je da intelektualci ozbiljno shvate onu upozoravajuću misao koju izgovara Kralj u Šekspirovom 'Hamletu': “Na ludilo treba motriti stalno“. (1990)

Mirko Kovač, "Cvjetanje mase", Bosanska knjiga, Sarajevo 1997.

 

Mirko Kovač (Petrovići, kod Nikšić,a 26. decembar 1938 — Rovinj, 19. avgust 2013) bio je crnogorski, srpski i hrvatski književnik, autor više romana, zbirki pripovjedaka, eseja, TV-drama i filmskih scenarija.

Studirao je na Akademiji za pozorište, film i televiziju, odsjek dramaturgije, u Beogradu. Prva knjiga proze »Gubilište« (1962) doživljava političku i ideološku osudu „zbog crne slike svijeta“, a hajka na pisca trajala je tokom cijele 1963. godine. Roman »Moja sestra Elida« izlazi 1965, a kratki roman »Životopis Malvine Trifković« 1971. godine, koji je dramatizovan i izveden 1973. na sceni Ateljea 212 u Beogradu, te preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski. U Švedskoj je doživio tri izdanja, a u Francuskoj je izašao i kao džepno izdanje u ediciji "Rivages poche". U Zagrebu mu izlaze romani »Ruganje s dušom« (1976); »Vrata od utrobe« (1978), koji dobija Ninovu nagradu kritike (1978), nagradu Željezare Sisak (1979) i nagradu biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu (1980). »Vrata od utrobe« je vjerovatno najbolji Kovačev roman, složene postmodernističke narativne tehnike, u kome se preklapaju autorova vizura djedovske mu Hercegovine u rasponu više decenija i spiritualne dileme vjerske i sekularne prirode. Slijede romani »Uvod u drugi život« (1983), te »Kristalne rešetke« (Bosanska knjiga, Sarajevo, 1995).

Zbirka novela »Rane Luke Meštrevića« (1971) dobija nagradu „Milovan Glišić“, ali mu je ta nagrada oduzeta 1973, a knjiga povučena iz knjižara i biblioteka. Dopunjeno izdanje istoimene zbirke izlazi 1980. godine, a novoj pripovijeci iz te knjige »Slike iz porodičnog albuma Meštrevića« pripala je „Andrićeva nagrada“. Zbirka pripovjedaka »Nebeski zaručnici« izlazi 1987. i dobija nagradu izdavača BIGZ.

»Evropska trulež«(1986), knjiga eseja, nagrađena je NIN-ovom nagradom „Dimitrije Tucović“. Dopunjeno i popravljeno izdanje, pod naslovom »Evropska trulež i drugi eseji«, izlazi u Zagrebu 1994. Knjiga publicističkih tekstova »Bodež u srcu« objavljena je u Beogradu 1995. U Hrvatskoj je objavljena i njegova prepiska sa srpskim piscem Filipom Davidom „Knjiga pisama,1992 — 1995.“ (Feral Tribjun,1995)

Kovač se našao na udaru Miloševićevog režima krajem 1980-ih godina[traži se izvor], te je emigrirao u Hrvatsku. U Sarajevu su mu izašle IZABRANE KNjIGE, u šest tomova (Svjetlost, 1990). Napisao je scenarija za filmove: Mali vojnici, Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Tetoviranje i dr. Autor je više TV i radio-drama. U Podgorici mu je 2005. objavljena drama „Lažni car“. Knjige su mu prevođene na njemački, francuski, italijanski, engleski, švedski, holandski, poljski, mađarski i dr. Dobio je internacionalnu nagradu Tuholski (Tucholsky Prize) švedskog PEN-centra za 1993, te 1995. godinu Herderovu nagradu za književnost. Od 1991. živeo je u Rovinju, gde je i umro 2013. godine.

На мрежи

We have 52 guests and no members online

Колико познајете Рудо?

Линкови


 

Сва права задржана. 2014. Народна библиотека "Просвјета" Рудо